Ova jesenja poslastica, koju su cijenili još i stari Rimljani, jede se tek kada plod postane mekan, gotovo gnjio, jer tada dobija svoj specifičan, slatko-kiselkasti ukus. Iako na prvi pogled ne izgleda primamljivo, mušmula je prava riznica hranljivih materija.
Porijeklo mušmule seže u jugozapadnu Aziju i jugoistočnu Evropu, a kultiviše se već hiljadama godina. Bila je izuzetno popularno voće u srednjem vijeku, a danas ponovo dobija na značaju zbog svojih brojnih zdravstvenih prednosti.
Kako i kada se jede mušmula?
Ključ uživanja u mušmulama je strpljenje. Beru se u kasnu jesen, obično poslije prvih mrazeva, dok su još tvrde. Mraz zapravo pomaže da plodovi ravnomjernije sazru i postanu slađi. Nakon branja, ostavljaju se da odstoje i „ugnjile“, odnosno da meso potpuno omekša i postane kašasto i tamnosmeđe boje. Tada su spremne za jelo – jednostavno se prepolove i meso se jede kašičicom.
Riznica vitamina i minerala
Iza neugledne spoljašnosti krije se bogatstvo nutrijenata. Mušmule su odličan izvor vitamina C, koji je ključan za jačanje imuniteta. Obiluju i pektinom i dijetalnim vlaknima, zbog čega su odlične za regulaciju varenja i prevenciju zatvora. Sadrže i značajne količine kalijuma, kalcijuma, magnezijuma i gvožđa, što ih čini korisnim za zdravlje srca i prevenciju anemije.
Pored toga što se jedu svježe, od mušmula se mogu praviti ukusni džemovi, pekmezi, likeri, pa čak i sirupi i čajevi. Listovi se takođe mogu koristiti za pripremu čaja koji pomaže kod problema sa varenjem. Zbog svoje otpornosti i skromnih zahtijeva, idealna je voćka za organski uzgoj.
Saznajte sve o najvažnijim vijestima i događajima, čitajte na Google News.