To je korijen takozvanog „helikopter“ roditeljstva u kome stalno uklanjamo prepreke tako da naša djeca ne moraju sama da se suočavaju sa izazovima, piše Ester Vojcicki, novinar i autor knjige „How to Raise Successful People“.
To je očigledno dalo rezultate u odgajanju mojih kćerki, jer su sve tri postale veoma uspješne. Suzan je izvršna direktorka Jutjuba, Dženet je doktorka, a En je suosnivač i izvršni direktor firme „23andMe“. Dakle, nalaze se na vrhu konkurentnih profesija u kojima pritom dominiraju muškarci.
Što više dozvoljavate svojoj djeci da neke stvari rade sama, to će ona biti osnaženija. Ključ je da im to pokažete kroz praksu, odnosno metodom „ja radim, mi radimo, ti radiš“.
Ovo možete da isprobate u nekim veoma jednostavnim, svakodnevnim navikama:
Buđenje: Neka sami podese alarm.
Oblačenje: Neka sami izaberu svoju odjeću.
Doručak/ručak/večera: Uključite ih u pripremu obroka na neki način, to može da bude postavljenja stola, mućenje testa za palačinke ili nešto jednostavno poput toga.
Pripremanje ranca za školu: Neka sami prođu kroz listu onoga što im je potrebnog tog dana.
Pravljenje planova: Neka sami smisle aktivnosti za vikend ili nakon škole.
Provjera domaćeg zadatka: U redu je ako ga ne urade u potpunosti tačno. Treba da uče iz sopstvenih grešaka.
Posebno je važno da im zadate neke posliće kao što je to bilo pranje sudova u našem domu. Sve moje kćerke stajale su na maloj stolici pored sudopere i prale sudove posle večere. A kada smo išle u kupovinu, zamolila bi ih da mi donesu kilogram jabuka. Ja sam ih prethodno naučila da izaberu one dobre i da same izmere gramažu. Takođe, ako bismo prekoračili budžet za namirnice, one su mi pomagale u tome šta ćemo vratiti na police.
Očekivala sam od mojih kćerki svako jutro same nameste krevet. Ali, krevet koji djete pospremi može da izgleda kao da još uvijek spava u njemu. Nisam im to zamerala. Sve dok su poštovale taj dogovor, bila sam zadovoljna, prenosi „CNBC“.
Biti majstor u nečemu podrazumjeva da to uradite onoliko puta koliko je potrebno da u tome postane dobri ili najbolji. To što sam bila nastavnik pisanja naučilo me je tom. Tokom 80-ih i 90-ih godina jedna od navodnih karakteristika dobrog nastavnika bila je da vaš test bude toliko težak, da mnogi učenici ne mogu da ga prođu.
Ali, djeca koja su dobila ocenu D (2) na svom prvom radu nisu mogla da se oporave od toga i izgubila su motivaciju da napreduju, pošto su im u startu srezana krila. Tako da sam im dala priliku da ponove svoj rad koliko god puta žele. Njihova ocjena bila je formirana na finalnom proizvodu. Željela sam da nagradim učenje i naporan rad, a da ih ne procjenjujem na osnovu prvog neuspeha.
Da budem jasna, ne kažem da treba da tjerate svoju djecu da rade stvari koje ne razumiju ili za koje nisu sposobna, niti kažem da ih treba da pustite da se igraju na ulici ako tamo nije bezbjedno, ili da šetaju do prodavnice sami ako je komšiluk opasan.
Ideja je da ih naučite kako da se nose sa onim što im život baci pred noge. Jedna od najvažnijih lekcija koje sam naučila svoje kćerke jeste da je jedna stvar koju možete da kontrolišete to kako reagujete na ono što vam se dešava.
Kada verujete djeci da mogu da donose sopstvene odluke, ona počinju da se osjećaju samopouzdanije, snažnije i angažovanije. A kada se to dogodi, ne postoji ograničenje za ono šta mogu da postignu, prenosi Krstarica.
Saznajte sve o najvažnijim vijestima i događajima, čitajte na Google News.